Nadal iskren kao nikad do sad: Gušio sam se u pljuvačci, crevo mi je puklo od lekova

Nije Rafael Nadal bez razloga jedan od najboljih tenisera u istoriji, a samim tim i sportista. Španac je čist primer kako istinski trud i rad, zalaganje i borba na kraju budu nagrađeni, ali isto tako bez požrtvovanosti i velike želje nije moguće ostvariti vrhunske rezultate. Dokumentarni film o Biku sa Majorke biće emitovan na Netfliksu 29. maja, a delić svega španski as je otkrio u razgovoru za Marku.Španac je u karijeri osvojio 22 Gren slem titule, a poslednju na Rolan Garosu 2022. sa 36 godina. Rafi se u ranoj fazi karijere predviđalo da će istu završiti i pre 30. godine usled brojnih povreda, naročito one hronične sa stopalom (Miler-Vajsov sindrom).„Ne možete razumeti moju karijeru bez pominjanja faza kroz koje sam prošao, u smislu fizičkih problema. Zato mislim da je važno da se o tome priča. Odatle ljudi takođe stiču predstavu o tome kakav je svakodnevni život profesionalnog tenisera. Pogotovo sa hroničnim problemom kao što je onaj koji sam imao od početka karijere” započeo je Španac razgovor za Marku.Potom se dohvatio pomenutog stopala, ali iz potpuno druge perspektive u odnosu na dosadašnje intervjue. Naime, Rafi je uložak za stopalo produžio karijeru, ali mu je isto tako napravio probleme druge vrste:“Tokom karijere sam imao problema sa mnogim delovima tela, ali mislim da sve potiče od jedne stvari: mog stopala. Rešenje koje mi je omogućilo da nastavim da igram tenis bio je ortopedski uložak koji je pozitivno uticao na tu povredu, ali je poremetio ostatak mog tela. Dakle, mislim da su tu svi moji problemi počeli, iako mi je to omogućilo da imam dugu karijeru. Nešto što se 2005. godine, kada sam imao 19 godina, činilo gotovim za nekoliko meseci. Uložak me je spasao od povrede stopala, koja je izazvala probleme u celom telu, ali mi je omogućio dugu karijeru”.Rafa je veliki deo karijere proveo na lekovima protiv bolova, bez kojih verovatno ne bi mogao da ima ni približno uspešnu karijeru. Čak je postojala šansa da Španac prevremeno okonča karijeru još 2012. godine, a lekar mu je savetovao da ne putuje u Indijan Vels plašeći se prevelikog rizika od novih komplikacija sa povredama:“Bilo je to vreme kada sam živeo sa stalnim bolom. I bilo je mnogo dana kada sam se svađao sa svojim fizioterapeutom oko toga da li treba da uzimam antiinflamatorne lekove ili ne. I on je bio taj koji ih je imao, i ja bih ih tražio i on bi mi ih davao. On je bio taj koji se brinuo o tome. A onda sam jednog dana rekao, kada kažete da postoji granica između dobra i zla, pa, sada sam ja taj koji odlučuje kada da uzimam antiinflamatorne lekove, kada da ih ne uzimam, koliko ću uzimati ili koliko neću. A oni praktično nisu ni primetili. Jednostavno zato što mi je bilo neprijatno što sam morao da pitam, kada sam znao da se druga osoba ne slaže sa tim”.Rafa je realan kada priča o karijeri, te mu je jasno da bez medikamenata verovartno ne bi bio u stanju da igra tenis:“Ali sa moje tačke gledišta, bilo je ili to ili da ne igram tenis. Dakle, kada kažem da postoji granica između dobra i zla, to je zato što na kraju znam da je to štetno za moje telo. U stvari, kao što sam rekao, imam dve perforacije u crevima od uzimanja toliko antiinflamatornih lekova. Ali da nije bilo toga, moja karijera bi bila potpuno drugačija” opisao je Nadal.Nadal je u ovom intervjuu prvi put otkrio da je imao pomoć psihijatra, i to na savet bivšeg trenera Karlosa Moje.“Mislim da je stvarnost da sam 2015. godine imao epizodu koja je trajala godinu dana. Bilo je teško kontrolisati ono što sam kontrolisao celog života. Na kraju sam uvek razumeo da moram sam da rešim određene probleme. Tako da sam u tom trenutku shvatio da mogu sam da rešim šta mi se dešava na terenu. Jer nikada nisam smatrao da su stvari koje vam se dešavaju na teniskom terenu dovoljno važne da bi opravdale pribegavanje određenim metodama.  Ali u određenom trenutku, nisam mogao da kontrolišem svoje emocije ili situaciju na teniskom terenu, a drugo, morao sam da šetam sa flašicom vode kada sam van terena, jer sam se u suprotnom gušio sopstvenom pljuvačkom. Pa sam rekao, dobro, imam problem, moram da odem kod stručnjaka. Posetio sam psihologa, a on mi je objasnio stvari koje sam već znao. Bio je potpuno racionalan”.Rafi nije bilo jasno da se sve to njemu dešava, ali što pre čovek prihvati određene stvari, to će ih lakše i prebroditi, a time se očigledno vodio i Nadal:“Onda sam pomislio, kako je ovo moguće da mi se ovo dešava? Ali dešava se, to je realnost. Bila mi je potrebna drugačija vrsta pomoći. Zato sam otišao kod psihijatra. Dali su mi lekove koji su mi omogućili da se poboljšam tokom meseci. I tako je i bilo”.Toni Nadal, Rafin stric i bivši trener, bio je uz njega od najranijih dana sve do njihovog rastanka krajem 2017. godine. Pomalo nerealno deluje da je Rafa saznao da stric više neće biti njegov trener iz – novina!?“Mislim da je priča Karlosa Moje malo drugačija. U jednom trenutku je odlučeno da timu treba dodatni podsticaj. Nikada nije bilo namere da Toni neće nastaviti sa timom. Ali posle nekog vremena, Toni je odlučio da se povuče. Neverovatno je da smo to saznali iz novina. Nije bilo prijatno u tom trenutku. Ali tako je. Nije promenio mišljenje. Razgovarao sam sa njim posle, i očigledno je sve prošlo kao i obično. Na kraju, previše je veza, previše važnih stvari koje smo zajedno doživeli. On mi je stric i volim ga. Pre svega zbog toga, a onda zbog svega ostalog i svega što sam postigao zahvaljujući njemu” zaključio je Rafael Nadal.Sportisti su drugačiji, svi su odrastali u drugačijim kulturama i uslovima, a te okolnosti su im pomogle da očvrsnu i postanu ovo što su danas. Takva je priča i Rafe Nadala, dosta detalja iz njegovog života deluje u najmanju ruku čudno za prosečnog čoveka, ali je upravo to ono što ga izdvaja – Rafa nije “običan čovek”, već veliki šampion. I kao takav će ostati upamćen u istoriji belog sporta.